Modul 2: Prevencija otpada od hrane

Količine otpada od hrane širom Evropske unije

Otpad od hrane definiše se kao hrana koja je odbačena kao otpad (hrana definisana Opštim zakonom o hrani). Najvažnije je istaći da se pod definicijom hrane podrazumeva hrana kao celina, kao i kompletan lanac snabdevanja hranom od farm do trpeze (od proizvodnje do potrošnje). Osim jestivih delova, hranu čine i nejestivi delovi, koji nisu odvojeni od jestivih delova kada se hrana inicijalno proizvodila, poput životinjskih kostiju zakačenih za meso koje je namenjeno za ljudsku ishranu. Stoga, otpad od hrane može da sadrži različite proizvode koji uključuju delove hrane namenjene za jelo i delove hrane koji nisu namenjeni za jelo.

Otpad od hrane podrazumeva:

• Celu hranu ili delove hrane koje ljudi mogu da pojedu, ali odbace. (npr. sveže mleko prosuto u fabrici mleka; višak neprodatog povrća u supermarketu; višak hrane pripremljene kod kuće i nepojedene; ostatke obroka u restoranu).
• Elementi povezani sa hranom – (riblje kosti, ljuske od jajeta, koštice od voća/kora – koji nisu namenjeni za jelo. Definicija i rukovanje “nejestivim” delovima razlikuju se u zavisnosti od geografskih/etičkih/potrošačkih grupa (npr. neki ljudi gule jabuke dok ih drugi jedu zajedno sa korom i semenkama. Na nekim mestima kokošije nogice se smatraju hranom, dok se na nekim mestima odbacuju). Generisanje nejestivih delova može da se smanji npr. izbegavanjem preteranog guljenja kore na povrću, ali ne može se izbeći u potpunosti. Međutim, može da se poboljša način na koji se takvim otpadom od hrane postupa i reciklira.

Prema EU zakonu, materijali koji se ne računaju u hranu su oni koji su izgubljeni pre nego što postanu hrana, npr. zbog gubitaka koji su nastali u primarnoj proizvodnji, u fazi koja prethodi žetvi useva ili tokom uzgoja životinja na farmi (npr. predsetveni gubici) ili hrana kojoj nije dozvoljeno puštanje na tržište hrane, zbog zaraženosti, životinjskih bolesti itd.

Na nivou EU, ukupan obim otpada od hrane zabeležen u 2021. premašio je 58 miliona tona sveže mase. Od tog broja, otpad od hrane u domaćinstvu činio je 31 milion tona sveže mase, predstavljajući većinski udeo od 54% od ukupnog broja. Sektor za preradu i proizvodnju je sledeći koji najviše doprinosi otpadu od hrane, čineći 21% ukupnog broja, sa otpadom od hrane koji je premašio 12 miliona tona sveže mase.

Preostali udeo otpada od hrane raspoređen je kroz različite sektore: primarnu proizvodnju (5 miliona tona, čineći 9% od ukupnog broja), restorane i servise hrane (više od pet 5 miliona tona, takođe 9% od ukupnog broja), maloprodaju i druge sektore distribucije hrane (neznatno premašuje 4 miliona tona, čineći 7% od ukupnog broja). Ove statistike prikazane su na Slici 1.

Bližim pogledom na specifične grupe hrane, izračunato je da su voće (27%) i povrće (20%) vrste hrane koje proizvode najveće količine (u apsolutnim količinama) otpada od hrane, zatim žitarice (13%), krtole (10%), meso (10%), mlečni proizvodi (9%), riba i jaja (5%), uljarice i šećerna repa (svaka po 3%) (Slika 2).

Međutim, veza između hrane dostupne na početku lanca snabdevanja hranom i otpada od hrane tokom celog lanca snabdevanja hranom razlikuje se od odnosa ukupne količine otpada od hrane. Prema prehrambenoj grupi u EU: Meso (X) 10%, Riba 25%, Mlečni proizvodi 3%, Jaja 20%, Žitarice 8%, Voće 23%, Povrće 19%, Krtole 16%, Šećerna repa i drugi industrijski usevi (5%).

Otpad od hrane značajno doprinosi ekološkoj degradaciji. Na globalnom nivou, gubitak hrane i otpad od hrane predstavljaju 8% antrpogenih emisija gasova staklene bašte (4.4 gigatone CO_2e godišnje), nudeći priliku za značajna smanjenja. Kada se hrana baci, svi resursi korišćeni za njenu proizvodnju, transport i pakovanje takođe su bačeni. Ovo podrazumeva vodu, zemlju, energiju i hemikalije. Osim toga, hrana koja truli na deponijama proizvodi metan, potentan gas staklene bašte koji doprinosi klimatskim promenama. Smanjivanje otpada od hrane može da smanji potrebu za proizvodnjom nove hrane, tako smanjujući procenjeno krčenje šuma, kao i gubitak biodiverziteta, emisije gasova staklene bašte, zagađenje vode i nestašicu vode (Slika 38).

Kako bi se maksimizovale ekološke dobiti planova i programa za smanjenje gubitaka i otpada od hrane, moraju se razmotriti tri ključne stavke:

1. Najveće ekološke dobiti pre će se postići prevencijom, nego recikliranjem.
2. Najveće energetske dobiti i dobiti emisija gasova staklene bašte mogu da se postignu smanjenjem otpada od hrane u domaćinstvima i restoranima.
3. Fokusiranje na smanjenje otpada od hrane koja zahteva najviše resursa, poput životinjskih proizvoda, voća i povrća, može da donese najveće ekološke benefite.

Kada se računaju uštede, moraju se uzeti u obzir faza u lancu snabdevanja u kojoj je postignuto smanjenje, kao i kategorija hrane čiji je otpad sprečen. Pravi ekološki benefiti mogu da se postignu samo prevencijom (npr. smanjenjem izvora) otpada od hrane. Recikliranjem otpada od hrane neće se postići takvi benefiti. Faza potrošnje može da se podeli u tri sektora: servis hrane (restorane), institucije koje nude servis hrane (škole i bolnice) i domaćinstva. Smanjivanjem gubitaka hrane i otpada od hrane u svakoj fazi lanca snabdevanja moglo bi da smanji ekološki otisak lanca snabdevanja hranom od kolevke do potrošača, za 8 do 10%. Međutim, više od 80% odgovarajućeg smanjenja odnosi se na gubitke hrane i otpad generisan tokom prerade hrane, u restoranima i domaćinstvima. Najveća smanjenja emisija gasova staklene bašte i energije naročito  bi mogla da se postignu tako što bi se prepolovili gubici hrane i otpada u restoranima!

Pokretači i žarišta proizvodnje otpada od hrane mogu da se razlikuju u zavisnosti od faze u lancu snabdevanja hranom. Četiri faze su prepoznate kao važne za generisanje gubitaka hrane i otpada od hrane: faza primarne proizvodnje, faza prerade i proizvodnje, faza maloprodaje i faza potrošnje.

Kao što je prikazano na Slici 4, može se primetiti da udeo određene faze znatno zavisi od geografskog regiona i tehnološke razvijenosti date zemlje. Na nivou potrošača, hrana se u najvećoj meri baca u zemljama sa srednjim ili visokim prihodima u poređenju sa zemljama sa niskim prihodima, dok sa druge strane, u zemljama sa niskim prihodima do otpada od hrane dolazi najviše zbog određenih tehničkih ograničenja (tehnika žetve, skladištenja i prostorija za hlađenje u zahtevnim klimatskim uslovima, infrastrukture, pakovanja i sistema za marketing).

Na generisanje gubitka hrane i otpada od hrane u fazi primarne proizvodnje u velikoj meri utiču tri faktora: hiperproizvodnja, estetski standardi proizvoda i ekološki faktor (vreme i štetočine).

Interesne strane mogu da uvedu nekoliko ključnih koraka tokom prve dve faze (fazi primarne proizvodnje i fazi prerade i proizvodnje), i na taj način smanje ukupan gubitak hrane i otpad od hrane:

Koordinasanje snabdevanja tržišta: koordinisanjem planiranja proizvodnje na farmama i različitih rasporeda proizvodnje i žetve u skladu sa zahtevima tržišta, organizacije za proizvodnju hrane mogu da pomognu sitnim posednicima da minimizuju gubitke. Ovo može da odgovori na fluktuacije cena na tržištu koje su povezane sa sezonskim varijacijama u snabdevanju i potražnji, što vodi do manjih gubitaka.

Koordinisanje provizija finansijskih usluga kako bi se izbegla prerana žetva: Poljoprivrednici sa niskim prihodima često su primorani da zbog finansijskih ograničenja žanju svoje useve ranije, što smanjuje nutritivnu i komercijalnu vrednosti useva. Udruženja proizvođača hrane mogu da otkriju i koordinišu finansijskim uslugama za domaćinstva i farme, pa na taj načiin smanje potrebe poljoprivrednika za preranom žetvom.

Inovacije radi dodavanja vrednosti proizvodima: Grupe proizvođača hrane mogu da igraju značajnu ulogu u dodavanju vrednosti i smanjenju gubitaka članova njihove organizacije, tako što će sprovesti organizacione i upravljačke inovacije, podržavanjem aktivnosti kao što su planiranje proizvodnje, sortiranje, ocenjivanje i logistika.

Poboljšanje kapaciteta za skladištenje, infrastrukture i hladnih lanaca: Kako bi se na bezbedan način sačuvali sveži proizvodi poput voća, povrća, mesa i ribe, udruženja proizvođača hrane igraju kritičnu ulogu u pritiskanju javnih i komercijalnih sektora da ulože u lokalne servise prerade hrane, suvi i hladni transport i kapacitete za skladištenje.

Građenje kapaciteta u standardima hrane: Neuspeh u usaglašavanju sa minimalnim standardima bezbednosti hrane (regulisanje prirodnih toksina, testiranje zagađene vode, preterana upotreba pesticida, ostaci veterinarskih lekova, nehigijensko upravljanje hranom i uslovi skladištenja) može da dovede do gubitaka hrane i u ekstremnim slučajevima utiče na zdravlje, i status bezbednosti hrane zemlje.

Otpad od hrane predstavlja važno ekonomsko pitanje s obzirom na potencijalni gubitak resursa. Kako potrošač, tako i biznisi trpe finansijske gubitke kada se hrana baca. Za potrošače, ovo znači veće troškove za kupovinu hrane koja se nikad ne pojede. Za biznise, ovo znači gubitak prihoda i smanjenu konkurentnost i profitabilnost. Međutim, i proizvođači i potrošači čine deo postojećeg ekonomskog sistema i međusobno komuniciraju. Želje potrošača su jedan od najjačih faktora koji utiču na ponašanje proizvođača hrane  i shodno tome, generisanje otpada od hrane.

Otpad od hrane takođe utiče na cenovnu politiku. Veći otpad je direktno povezan sa uticajem na potražnju proizvoda, što vodi do povećanja cenovnog nivoa dostupnih zaliha hrane. Kao kranji rezultat, ljudi sa manjim/minimalnim prihodima, koji nisu u mogućnosti da priušte da potroše više para na hranu su najviše pod rizikom. Stoga, sa ekonomske tačke gledišta, otpad od hrane utiče na sigurnost hrane jer se bacaju resursi koji su mogli biti iskorišćeni da se nahrane oni kojima je to potrebno.

Koraci koji se mogu preduzeti radi smanjenja otpada od hrane:

1 Odbijte: Odbijte ono što vam ne treba. Najefikasniji način da se izbegne otpad je da počne da se odbija. Počnite da koristite reč NE.

2 Smanjite: Smanjite količine onoga što vam zaista treba. Hajde da primenimo dobrovoljnu skromnost u našim životima. Hajde da razmislimo pre svake kupovine, da li nam to nešto zaista treba. Hajde da ne zaboravimo da je naša današnja kupovina potencijalno sutrašnji otpad.

3 Donirajte: Ne mora sve što se kupi, a ne pojede, odmah da se baci. Hajde da probamo da skupljamo i doniramo onima kojima je to potrebno i na taj način maksimalno iskoristimo početne resurse.

4 Kompostirajte: Kompostirajte ostatke od hrane. Do 90% otpada od hrane u domaćinstvu je biorazgradivi otpad. Ovakav otpad možete da kompostirate i koristite kao đubrivo u bašti ili na terasi, umesto da kupujete industrijsko đubrivo.

Merenje otpada od hrane

Kada se suočavamo sa pitanjem merenja otpada od hrane (FW), važno je gledati metode koje odgovaraju različitim sektorima, poput HoReCe. Ovo poređenje fokusira se na dva glavne baze podataka: EU statistiku i Indeks otpada od hrane, i na to kako se oni koriste u ovim sektorima. Takođe istražuje metode koje su u skladu sa smernicama EU za merenje otpada od hrane kroz lanac snabdevanja. Razumevanje ovih metoda može da nam pomogne da naučimo kako se otpad od hrane tretira u ovim sektorima, što je ključno za razvoj boljih strategija smanjenja otpada i održivih praksi. Organizacije poput Organizacije za prehranu i poljoprivredu (FAO) suočavaju se sa izazovom standardizovanja praksi širom sveta.

Nejasno je da li će pristupi “univerzalne veličine” funkcionisati u različitim kulturnim i ekonomskim scenarijima.

Metodologije za merenje otpada od hrane u Evropskoj uniji

U Evropskoj uniji (EU) postoji težnja da se uspostavi univerzalno prihvaćen metod za merenje otpada od hrane. Evropska komisija preduzela je korake ka razvijanju zajedničkih smernica i protokola za merenje otpada od hrane u zemljama članicama. EU sakuplja podatke o otpadu od hrane kroz različite kanale, uključujući nacionalne upitnike, istraživanja o sastavu otpada i sisteme statističkog izvešavanja. EU statistika pruža vredne uvide u količinu i izvore otpada od hrane u zemljama članicama.

Zemlje članice EU primenjuju standardizovanu metodologiju koja je izneta u Aneksu III Komisije za delegiranje odluke (EU) 2019/1597 (Delegated decision – 2019/1597 – EN – EUR-Lex (europa.eu)), da bi izmerili količine otpada od hrane u svim fazama lanca snabdevanja hranom.

Kako bi se osigurala doslednost, otpad od hrane se prijavljuje na osnovu stanja sveže mase. Ovo je ključno s obzirom na sezonske varijacije u težini otpada od hrane, na koje utiču faktori kao što su gubitak vode kroz isparavanje, naročito očigledan tokom toplijih meseci ili kada sakupljanje otpada nije na dnevnom nivou. Stoga, podaci o otpadu od hrane su izraženi u tonama sveže mase.

Okvirna direktiva o otpadu (2008/98/EC) (EUR-Lex – 02008L0098-20180705 – EN – EUR-Lex (europa.eu)) nalaže obavezno godišnje izveštavanje o nivoima otpada od hrane. Komisija za delegiranje odluke (EU) (Delegated decision – 2019/1597 – EN – EUR-Lex (europa.eu)) uspostavlja zajedničku metodologiju i standarde kvaliteta za merenje nivoa otpada od hrane, dok Komisija za implementiranje odluke (EU) 2019/2000 (Implementing decision – 2019/2000 – EN – EUR-Lex (europa.eu) ) pruža format za izveštavanje.

Obim merenja otpada od hrane je izložen u Članu 1 ovog dokumenta. U sažetku, izjavljeno je sledeće:

• Količine otpada od hrane moraju da se zasebno procene i izdvoje za različite faze u lancu snabdevanja hranom;
• Merenje treba da obuhvati otpad od hrane kategorizovan pod određenim kodovima otpada. Primeri kodova u Horeci su 20 01 08 za biorazgradivi otpad u kuhinji i kantini; 20 01 25 za jestivo ulje i mast; 20 03 01 za mešoviti komunalni otpad.

Evropska unija napravila je standardizovani format za izveštavanje za EU zemlje kako bi mogla da prati njihov napredak kroz vreme. Pregled kvantifikacije otpada od hrane prikazan je na Slici 5.

1. Sakupljanje podataka:

Sakupljanje podataka može da se sprovodi koristeći direktna ili indirektna merenja. Direktna merenja podrazumevaju sakupljanje primarnih podataka i uglavnom crpe više resursa. Posledično, često se primenjuju u određenim fazama u lancu snabdevanja, koje uključuju ograničen broj učesnika u sakupljanju podataka, što može da dovede do nedostatka reprezentativnosti.

S druge strane, indirektna merenja prikupljanju sekundarne podatke, koji mogu da budu prilagodljiviji za šire analitičke granice i pruže sveobuhvatniji pregled na državnom ili reginalnom nivou.  Mnoga istraživanja u literaturi se oslanjuju primarno na pristupe indirektnog merenja, naročito ona koja su zasnovana isključivo na podacima iz literature. U takvim slučajevima, procene su često međuzavisne i zasnovane na ograničenom broju publikacija.

Opisi diretknih metoda predstavljeni su ispod:

• Analiza sastava otpada (WCA) – fizičko odvajanje, merenje i razvrstavanje otpada od hrane podrazumeva odvajanje otpada od hrane od otpada koji sadrži druge materijale pored otpada od hrane. Ovaj metod pomaže da se prepoznaju i razumeju različite komponente otpada od hrane, kao što su različite vrste kategorija hrane ili razmera otpada od hrane koji se sastoji od jestivih, nasuprot nejestivih delova.
• Merenje/vaganje – korišćenje vagi za merenje otpada od hrane, sa ili bez analize sastava otpada
• Sakupljanje smeća – razdvajanje otpada od hrane od ostalih kategorija kontejnera za ostatke otpada, kako bi se utvrdila kako težina, tako i razmera otpada od hrane, sa ili bez analize sastava otpada
• Upitnici – prikupljanje podataka o stavovima, uverenjima i samostalnom ponašanju pojedinaca ili subjekata koji se tiču otpada od hrane, kroz sprovođenje upitnika.
• Dnevnici – sakupljanje dnevnih podataka o količini i vrsti otpada od hrane tokom određenog vremenskog perioda.
• Zapisi – izračunavanje količine otpada od hrane na osnovu sakupljenih informacija koje na početku nisu bile namenjene za zapise o otpadu od hrane, poput arhiva u skladištima.
• Top of Form
• Posmatranje – procenjivanje obima otpada od hrane brojanjem ili korišćenjem skala sa više tačaka kako bi se vizuelno procenila preostala hrana.

Opisi indirektnih metoda su sledeći:

• Modelovanje – procenjivanje količine otpada od hrane korišćenjem matematičkih modela koji razmatraju faktore povezane sa njegovim generisanjem.
• Bilans mase – Zaključivanje otpada od hrane kroz poređenje ulaza (poput sastojaka u fabrici) i izlaza (poput krajnjih proizvoda), dok takođe uzima u obzir promene u nivoima zaliha, i promene u težini hrane prilikom prerade (npr, isparavanje vode tokom kuvanja).
• Korišćenje proksi podataka – Korišćenje podataka od kompanija ili agencija za statistike, često uposlenih za skaliranje podataka kako bi se dobile procene akumuliranog otpada od hrane.
• Korišćenje podataka iz literature – Korišćenje podataka direktno iz izvora u literaturi ili izračunavanje količine otpada od hrane na osnovu informacija koje su date u drugim publikacijama.

Odabir metoda značajno utiče na rezultate i zavisi od ciljeva istraživanja, uključujući i željeni nivo dubine, preciznosti, pouzdanosti i dostupnih resursa (kao što su vreme i budžet). Među direktnim metodama, merenje i sakupljanje smeća daju precizne, objektivne i pouzdane podatke, ali iziskuju puno vremena i novca. Nasuprot njima, posmatranja ili čuvanje zapisa zahteva manje vremena i novca, ali podaci mogu biti manje precizni uzimajući u obzir lična opažanja, metode sakupljanja podataka i subjektivnost posmatrača. Upitnici i dnevnici održavaju ravnotežu između efikasnosti resursa i izdržljivosti.

Indirektne metode su često poželjnije, s obzirom na to da zahtavaju manje vremena i novca u poređenju sa direktnim metodama, ali njihova tačnost zavisi od kvaliteta i reprezentativnosti početnih podataka. Postoje metodološke rupe za prosipanje tečne hrane u slivnik i otpada koji se koristi za ishranu, s obzirom da ovi delovi mogu predstavljati izazov za merenje postojećim metodama.

2. Kvantifikacioni pristupi:

Za istraživanja o otpadu od hrane na evropskom nivou, posmatrani su sledeći pristupi:

• Statistika otpada zasnovana na podacima Eurostata, koji kategorišu otpad prema trocifrenoj Evropskoj klasifikaciji otpada za statističke svrhe (EWC-Stat) i Statističkoj klasifikaciji ekonomskih aktivnosti u evropskoj zajednici (NACE), osvrćući se na to gde je otpad nastao.
• Bilansi hrane i koeficijenti otpada sakupljeni iz različitih izvora.
• Analiza podataka iz nacionalnih istraživanja sprovedenih u određenim zemljama članicama Evropske unije, a onda izdvojenih na nivou Evrope pridržavajući se FUSIONS okvira.
• Integrisanje podataka iz različitih izvora, kao što su FAO, Eurostat, EFSA, i naučna literatura.
• Uključivanje neto primarne proizvodnje (NPP) i koeficijenata otpada na osnovu podataka iz literature koji se tiču globalne obradive površine i pašnjaka NPP, kao i nedostataka, gubitaka i koeficijenata otpada. Precizno govoreći, pozivanje na FAO koeficijente za fazu potrošnje.
• Razvoj proširenog multiregionalnog ekološkog modela ulaza i izlaza kako bi se napravio multiregionalni model ulaza i izlaza za otpad.

Indeks otpada od hrane

Indeks otpada od hrane je globalna inicijativa razvijena od strane Ekološkog programa Ujedinjenih nacija (UNEP) u saradnji sa partnerima kao što su Organizacija za prehranu i poljoprivredu (FAO) i WRAP (Akcioni program za otpad i resurse). Cilj joj je da ponudi standardizovanu metodologiju za merenje otpada od hrane i praćenje napretka ka cilju održivog razvoja (SDG) 12.3, koji za svrhu ima da do 2030. godine prepolovi otpad od hrane po glavi stanovnika na nivou maloprodaje i potrošnje, i smanji gubitke hrane tokom proizvodnje i u lancima snabdevanja.

SDG 12.3 obuhvata indikatore koji se fokusiraju na gubitak hrane i otpad unutar lanca snabdevanja. Indikator 12.3.1 (a), poznatiji kao Indeks gubitka hrane, meri gubitke za ključnu robu unutar lanca snabdevanja jedne zemlje, isključujući fazu maloprodaje.

Indikator 12.3.1(b), poznat kao Indeks gubitka hrane, meri otpad od hrane koji nastaje tokom faza maoprodaje i potrošnje, uključujući domaćinstva i servise služenja hrane. Za razliku od Indeksa gubitka hrane, Indeks otpada od hrane procenjuje ukupan otpad od hrane, a ne samo gubitke određene robe.

Ključne karakteristike Indeksa otpada od hrane su:

• Standardizovana metodologija pruža smernice za sakupljanje podataka, analizu i izveštavanje, osiguravajući uporedivost i pouzdanost rezultata.
• Učešće više interesnih strana podrazumeva saradnju između vlada, biznisa, društvenih organizacija i istraživačkih instituacija što pomaže da se napravi konsenzus, razmene najbolje prakse i mobilišu resursi za efikasno odgovaranje na problem otpada od hrane.
• Sveobuhvatna pokrivenost kroz ispitivanje kompletnog sistema za isrhanu, pružajući uvide u pokretače i uticaje otpada od hrane i identifikovanje prilika za intervencije.
• Globalna perspektiva je neophodna za odgovaranje na otpad od hrane kao prekogranično pitanje koje zahteva koordinisanu akciju.

Indeks otpada od hrane koristi metodologiju tri nova, gde svaki nivo predstavlja eskalaciju u tačnosti i upotrebljivosti sakupljenih podataka (Slika 6).

• Nivo 1 (početni) koristi tehnike modelovanja da bi procenio otpade od hrane u zemljama koje još uvek nisu sprovele sopstvena merenja koristeći podatke izvučene iz drugih zemalja da bi procenio otpade od hrane unutar svakog sektora date zemlje. Nivo 1 služi kao kratkotrajna podrška dok se ne razvije kapacitet za nacionalna merenja.
• Nivo 2 (preporučeni) podrazumeva direktno merenje otpada od hrane unutar zemalja sprovedeno od strane državnih vlada ili izvučeno iz drugih nacionalnih istraživanja koja su u skladu sa propisanim okvirom.
• Nivo 3 (napredni) pruža dodatne uvide radi informisanja politika i intervencija koje za cilj imaju smanjenje generisanja otpada od hrane (razvrstavanje po destinaciji, razlike između jestivih i nejestivih delova, rodna razmatranja itd.) Dodatno, Nivo 3 se proširuje da bi uključio dodatne destinacije za otpad od hrane (npr. kanalizacija, kućno kompostiranje, prehrana za životinje koja nije otpad).

Tabela 1 predstavlja odgovarajuće metode za merenje otpada od hrane u različitim sektorima.

Tabela 1. Metode merenja otpada od hrane za različite sektore

Kako bi se odgovorilo na problem otpada od hrane, merenje je ključno za razumevanje razmera i dinamike otpada od hrane i identifikovanje efikasnih strategija za smanjenje. Poređenje EU statistika i Indeksa otpada od hrane pruža dublje uvide u različite aspekte problema. Osim toga, postoje prilike za sinergiju između EU statistike i Indeksa otpada od hrane, kao što je razmenjivanje najboljih praksi, harmonizovanje metodologija merenja, i podržavanje donošenja odluka zasnovanih na dokazima, kako na državnom tako i na međunarodnom nivou.

Prevencija i upravljanje otpadom od hrane

Dok su se napori Evropske unije pod Akcionim planom kružne ekonomije pretežno fokusirali na smanjenje otpada od hrane, ali takođe se proteže kako na gubitak hrane, tako i na prevenciju otpada od hrane, u skladu sa globalnim SDG 12.3. Praktična primena hijerarhije otpada za izvor hrane predstavljena je na Slici 7, gde se prevencija otpada od hrane prikazuje kao najpoželjnija opcija.

Glavni cilj prevencije otpada od hrane bi trebalo da bude akcija u tački nastanka, tako što će se smanjiti proizvodnja viškova hrane u svakoj fazi lanca snabdevanja hranom (uključujući proizvodnju, preradu, distribuciju i potrošnju). Ukoliko ne dođe do viškova hrane, onda treba da se naprave napori da se ona povrati i da se osigura njena optimalna upotreba, koristeći hijerarhiju prevencije otpada.

1. Primarna proizvodnja – farmeri bi trebali da usvoje tehnike precizne poljoprivrede i da koriste napredne sisteme nadgledanja kako bi optimizovali upravljanje usevima, minimalizovali gubitke tokom uzgoja i smanjili generisanje suvišne hrane. Pravovremena i selektivna žetva zajedno sa odgovarajućom obukom za poljoprivrednike može da minimalizuje štete na usevima i gubitke i osigura da samo visokokvalitetni proizvodi stignu na tržište. Ulaganje u odgovarajuće kapacitete za skladištenje opremljene sa kontrolom temperature i vlažnosti može da produži rok trajanja proizvoda i smanji kvarenje. Treba primeniti najbolje prakse za upravljanje nakon žetve, sortiranje i pakovanje kako bi se minimalizovala fizička šteta i gubici.
2. Faza proizvodnje – proizvođači bi trebali da primene principe optimizovane proizvodnje, usvoje efikasne sisteme za praćenje zaliha i pravovremene prakse zaliha, kako bi minimalizovali suvišne zalihe i identifikovali suvišne sastojke. Treba uvesti stroge mere kontrole kvalitete, i na taj način smanjiti mogućnost odbacivanja proizvoda i minimalizovati otpad.
3. Faza maloprodaje- prodavci bi trebali da usvoje sisteme za efikasno upravljanje zalihama kako bi minimalizovali prenatrpavanje zaliha i smanjili mogućnost da kvarljivim proizvodima isteknu rokovi trajanja pre nego što se prodaju. Takođe, prodavci mogu da edukuju potrošače o vrednosti nesavršenih proizvoda i ponude popuste ili posebne cene za kozmetički nesavršeno voće i povrće kako bi sprečili njihovo odbacivanje
4. Ho.Re.Ca. – nekoliko koraka može da se preduzme kako bi se sprečio i minimalizovao otpad od hrane:

• Podizanje svesti među potrošačima i osobljem o važnosti sprečavanja otpada od hrane.
• Pravilne tehnike skladištenja i zamrzavanja (produžavanje roka trajanja prehrambenih proizvoda).
• Usvajanje praksi pametne kupovine i nuđenje fleksibilnih menija (uskladiti kupovine hrane sa realnom potražnjom, na taj način smanjujući natrpavanje kvarljivih proizvoda).
• Prioritizovanje svežine naspram količine, kroz izbegavanje kupovine suvišnih količina kratkotrajnih sastojaka.
• Korišćenje otpadaka od hrane i kostiju odmah nakon obroka za pripremanje čorbi i soseva umesto njihovog odbacivanja, povećavajući na taj način iskorišćavanje resursa.
• Primena mera kontrole porcija i optimizovanje upravljanja zalihama kako bise minimalizovala proizvodnja suvišne hrane i otpada.
• Poboljšavanje kvaliteta obroka kako bi se osiguralo zadovoljstvo potrošača i smanjio otpad na tanjiru (koristeći mere kontrole kvaliteta, obučavanje osoblja, ulaganja u visokokvalitetnu opremu za kuhinju).

Osim toga, mogu da se istraže digitalna rešenja za rešavanje otpada od hrane u uslovima Horeca sektora. Na primer: Too Good to Go (Previše dobro da bi otišlo) je mobilna aplikacija koju je razvio danski startap, koja funkcioniše poput pijace sa prodavce i ketering biznise da mogu da prodaju viškove hrane po sniženim cenama na kraju dana.

5. Nivo potrošača – edukativne kampanje za podizanje svesti o uticaju otpada od hrane i davanje praktičnih saveta i trikova mušterijama kako bi smanjili otpad kod kuće, fokusirajući se na pravilne metode skladištenja, planiranja obroka i iskorišćavanje ostataka od obroka. Osim toga, potrošače treba ohrabriti da praktikuju pametne kupovne navike (prave šoping liste, kvantitet naspram rokova upotrebe proizvoda).
6. Doniranje hrane – zakoni i podsticaji koji podržavaju napore za doniranje hrane kako bi ohrabrili biznise da doniraju suvišnu hranu umesto da je bacaju (npr. poreski podsticaji ili nadoknada štete za donore hrane, ostvarivanje partnerstava između banki hrane i dobrotvornih organizacija).

Razvijanje efikasne strategije za bacanje otpada od hrane na tvom radnom mestu  podrazumeva pravljenje plana za bacanje otpada od hrane. Ključno je razmotriti različite opcije i skrojiti ih tako da odgovaraju specifičnim zahtevima tvog radnog mesta:

1. Počnite tako što ćete analizirati vrste i količine otpada koje vaše radno mesto generiše. Ova procena pomoći će vam da odredite metode odlaganja koje će biti najprigodnije.
2. Razmotrite različite pristupe, uključujući kompostiranje, anaerobno rastvaranje, programe doniranja i konverziju otpada u energiju.
3. Postavite jasne ciljeve za vašu strategiju odlaganja, uzimajući u obzir faktore kao što su ekološki uticaj, ekonomičnost i društvena odgovornost.

Razvijanje vaše šeme optimalnog odlaganja:

1. Usaglašavanje ciljeva – usaglasite vašu strategiju odlaganja sa sveobuhvatnim ciljevima i vrednostima vašeg radnog mesta. Na primer, ukoliko je održivost prioritet, fokusirajte se na metode koje minimalizuju ekološki uticaj i promovišu očuvanje resursa.
2. Prilagođavanje- skrojite vaš plan odlaganja tako da odgovara jedinstvenim potrebama vašeg radnog mesta. Uzmite u obzir faktore kao što su obim otpada, dostupna infrastruktura, regulacioni zahtevi i prilike za uključivanje zajednice.
3. Primena – kada odaberete metode odlaganja koje su najprigodnije, onda počnite sa sprovođenjem plana. Ovo može uključivati ulaganje u opremu ili infrastrukturu, obuku osoblja o pravilnim praksama upravljanja otpadom i sklapanje partnerstava sa spoljnim organizacijama.
4. Praćenje i prilagođavanje – redovno nadgledajte učinak vaše šeme za odlaganje i pravite prilagođavanja ukoliko je potrebno. Pratite ključna merila kao što su stope preusmeravanja otpada, uštede troškova i uticaj zajednica kako bi se osigurao stalni uspeh.

Maksimizovanje efikanosti i održivosti:

1. Integrisani pristup – razmotrite kombinovanje više različitih metoda odlaganja radi maksimizovanja efikasnosti i održivosti. Na primer, mogli biste da primenite kompostiranje za organski otpad, a u isto vreme učestvujete u programima doniranja suvišne hrane.
2. Stalni napredak – naglasite kulturu stalnog napretka, u kojoj će osoblje i interesne strane davati povratne informacije, a lekcije koje naučite će se primeniti da  vremenom poboljšaju vašu strategiju odlaganja.
3. Promocija i edukacija – edukujte osoblje i mušterije o važnosti smanjenja otpada od hrane i ulozi koju oni igraju u tom procesu. Ohrabrujte promene ponašanja poput planiranja obroka, kontrole porcija i odgovorne kupovne prakse.

Literatura

1. Food waste index report, 2021. United Nations Environment Programme. (https://www.unep.org/resources/report/unep-food-waste-index-report-2021)
2. UNEP Food Waste Index Report, 2022. (https://www.oneplanetnetwork.org/knowledge-centre/resources/unep-food-waste-index-report)
3. How is food waste measured, and why does it matter? 2020. Academia, FAO, methods, quantity, studies, WRAP.(https://foodwastestories.com/2020/09/29/how-is-food-waste-measured-and-why-does-it-matter/)
4. Daniel Hoehn, Ian Vázquez-Rowe, Ramzy Kahhat, María Margallo, Jara Laso, Ana Fernández-Ríos, Israel Ruiz-Salmón, Rubén Aldaco (2023). A critical review on food loss and waste quantification approaches: Is there a need to develop alternatives beyond the currently widespread pathways? Resources, Conservation and Recycling. (188): 106671. ISSN 0921-3449.(https://doi.org/10.1016/j.resconrec.2022.106671)
5. FW measurement – European Commission (europa.eu)
6. Supplementing Directive 2008/98/EC of the European Parliament and of the Council as regards a common methodology and minimum quality requirements for the uniform measurement of levels of food waste, 2019.(https://eur-lex.europa.eu/eli/dec_del/2019/1597/oj)
7. Caldeira C., Corrado S., Sala S. (2017): Food waste accounting: Methodologies, challenges and opportunities, Luxembourg: Publications Office of the European Union. (https://refreshcoe.org/wp-content/uploads/2018/02/JRC-technical-report_-food-waste_REV_2_online-final.pdf )
8. Caldeira C., Vlysidis A., Fiore G., De Laurentiis V., Vignali G., Sala, S. (2020). Sustainability of food wast biorefinery: A review on valorisation pathways, techno-economic constraints, and environmental assessment. Bioresource Technology. 312: 123575. (https://doi.org/10.1016/j.biortech.2020.123575).
9. Food waste and food waste prevention – estimates (Food waste and food waste prevention – estimates – Statistics Explained (europa.eu))
10. https://food.ec.europa.eu/document/download/7143f94e-600f-4df5-acef-5b332e7e44ec_en?filename=fs_eu-actions_action_platform_key-rcmnd_en.pdf
11. https://food.ec.europa.eu/safety/food-waste/eu-actions-against-food-waste/food-waste-measurement_en
12. https://pereto.kg/libraries/113?language=en
13. Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO) (http://www.fao.org/home/en/)
14. Ellen MacArthur Foundation (https://www.ellenmacarthurfoundation.org/)
15. European Commison Food Safety, Resources library https://food.ec.europa.eu/safety/food-waste/resources-library_en
16. United States Environmental Protection Agency https://www.epa.gov/system/files/documents/2021-11/from-farm-to-kitchen-the-environmental-impacts-of-u.s.-food-waste_508-tagged.pdf
17. Selvam, A., Ilamathi, P. M. K., Udayakumar, M., Murugesan, K., Banu, J. R., Khanna, Y., & Wong, J. (2021). Food waste properties. In Current Developments in Biotechnology and Bioengineering (pp. 11-41). Elsevier.
18. Food and Agriculture Organization of the United Nations (2011) Study conducted for the International Congress. Interpack2011, Germany https://www.fao.org/3/mb060e/mb060e00.pdf
19. Casonato, C., Garcia-Herrero, L., Caldeira, C., & Sala, S. (2023). What a waste! Evidence of consumer food waste prevention and its effectiveness. Sustainable Production and Consumption, 41, 305-319.
20. Oria, M., Schneeman, B. O., & National Academies of Sciences, Engineering, and Medicine. (2020). Drivers of Food Waste at the Consumer Level and Implications for Intervention Design. In A National Strategy to Reduce Food Waste at the Consumer Level. National Academies Press (US).
21. National Academies of Sciences, Engineering, and Medicine; Committee on a Systems Approach to Reducing Consumer Food Waste; Oria M, Schneeman BO, editors. A National Strategy to Reduce Food Waste at the Consumer Level. Washington (DC): National Academies Press (US); 2020 Aug 21. 5, Strategy for Reducing Food Waste at the Consumer Level. Available from: https://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK564030/

Prezentacija

Čestitamo na završenom Modulu 2 ReS-Food Trening kursa. Ne zaboravite da svoj uspeh podelite sa prijateljima!